Šta je pisac, pjesnik, romanopisac, bez ljubavi prema kojoj čašici više? Veza pisaca i alkohola čini se vječnom.

Između ostalih poroka, alkohol je ponekad pomogao velikim piscima da pokrenu svoje kreativne sokove. Dok bi nekima bila dovoljna čaša ili dvije, drugi nisu bili toliko imuni i podlegli su pretjeranom opijanju čak i po cijenu vlastitog zdravlja.

Maya ANGELOU

Bez čaše šerija, onostrana poezija Maye Angelou možda i ne bi bila ista. Pjesnikinja je navela šeri kao jedan od sastojaka koji joj pomažu u pravljenju riječi, pored njenih primjeraka Biblije i Rogetovog tezaurusa (rječnika).

Međutim, Angelou je mudro koristila svoje omiljeno piće. „Možda ću popiti jednu oko šest i petnaest ujutro čim dođem, ali obično oko jedanaest sati popijem čašu šerija“, primijetila je svoju dnevnu rutinu u intervjuu s Georgeom Plimptonom 1990. za The Paris Review .

Jack KEROUAC

Drugi pisci nisu bili toliko oprezni s pićem kao Angelou. Ikona Beat Generationa, Jack Kerouac bio je više nego dobro upoznat sa teškim opijanjem.

Pisac je već bio poznat kada se 1958. preselio u Northport u New Yorku. New York Times piše da ga tamo „lokalni stanovnici pamte uglavnom kao slomljenu barsku mušicu koja je hodala bosa ili u pokućnicama.”

Njegov omiljeni napitak bila je margarita, a bio je i veliki ljubitelj tekile.

A koliko se Kerouacu sviđalo njegovo piće? Jednom je rekao: “Ja sam katolik i ne mogu da izvršim samoubistvo, ali planiram da se napijem do smrti.”

Na kraju, Kerouac je umro od ciroze jetre, 1969. godine.

Oscar WILDE

Pisac Portreta Dorijana Greja imao je omiljeno piće koje ima dosta tradicije među književnim ličnostima. Bio je to apsint, isto piće koje je njegov kolega ljubitelj apsinta Arthur Remboud opisao kao „Pelin glečera“.

„Zelenu vilu“ kako su još zvali ovo piće, voljela je grupa francuskih autora kao što su Paul Verlaine, Emile Zola i Charles Baudelaire, zbog svojih svojstava kojima budi maštu.

Wildovim riječima, „prva faza“ ispijanja apsinta je „kao obično piće“, ali druga faza je „kada počnete da vidite monstruozne i okrutne stvari, ali ako možete da istrajete, ući ćete u treću fazu gdje ćete vidjeti stvari koje želite vidjeti, divne zanimljive stvari.“

Dorothy PARKER

Pravi ljubitelj koktela među ženama? Pjesnikinja i kritičarka Dorothy Parker jednom se našalila da „ona nije bila pisac sa problemom alkohola“, već „pijanica s problemom pisanja“ prema BBC- ju .

Njen vrhunac bio je u doba prohibicije kada je bila udata za muža alkoholičara i zavisnika od morfijuma.

Kažu da joj je omiljeni koktel bio viski sour, iako iz nekih njenih stihova saznajemo da je voljela i martini, „najviše dva“.

Kad smo već kod martinija, ovo piće je bilo omiljeno i prijateljicama Anne Sexton i Sylvie Plath. Drugarice bi uživale u čaši uz dubok razgovor o muškarcima i smrti.

Raymond CARVER

Jednom od najvećih američkih pisaca kratkih priča ikad nije bilo potrebno otmjeno piće da bi se uključio u igru. Bilo šta bi pomoglo, ali on je više volio votku, a prve čašice bi pio ujutru.

Carver je također bio veoma oduševljen pićem Bloody Mary, koje je za njega bilo jednako punom obroku. Piće začinjeno sokom od paradajza također se pojavljuje u ključnoj epizodi Carverove karijere kao pisca.

Kada ga je njegov izdavač pozvao na sastanak kako bi mu ponudio prvi avans za pisanje knjige, Carver se navodno borio s mamurlukom. Prebolio je nevolje izazvane pićem tako što je salio dvije Bloody Mary, nakon čega je bio spreman da se nađe s izdavačem.

Carver je prelazio sve granice s pićem sve dok 1977. nije potražio stručnu pomoć Anonimnih alkoholičara. To mu je pomoglo da zadrži kontrolu nad problemom opijanja i ostao je trijezan do svoje smrti, koja je došla deceniju kasnije od raka pluća.

William FAULKNER

Dobro je poznata priča da je pisac Krika i bijesa gajio određena osjećanja za viski. „Moje iskustvo je pokazalo da su alati koji su mi potrebni za zanat papir, duvan, hrana i malo viskija“, razmišlja Faulkner.

Također je vjerovao da loš viski ne postoji i da „civilizacija počinje destilacijom“.

Za razliku od Carvera, Faulkner je bio razumniji sa svojim porokom, naročito s vremenom kada treba početi točiti te čaše.

Njegovo omiljeno piće je bio Mint Julep, koktel na bazi burbon viskija. Ponekad je nosio viski u posebnoj boci samo da bi ga namjerno dolio još u koktel.

Ernest HEMINGWAY

Ernest Hemingway je duboko ugradio alkohol u naraciju nekih svojih knjiga.

Pakleno je puno pića koje pokreće radnju u A sunce izlazi, romanu inspirisanom njegovim ličnim putovanjem u Evropu gdje je iskusio groznu parišku kulturu cuganja u to vrijeme.

Pisac Izgubljene generacije nije bio izbirljiv u pogledu pića za dan i noć, ali se kaže da mu je mojito bio omiljeni. Posebno mu se dopao onaj koji se služi u La Bodeguita del Medio, u Havani na Kubi; gdje je zapravo izmišljen mojito i gdje je Hemingway dolazio kao redovan gost.

Scott FITZGERALD

Drugi pisac koji je svoje pisanje ispunio alkoholom bio je veliki F. Scott Fitzgerald. Za njega je piće bilo uobičajena navika od njegovih ranih dana i nikada nije prestajala kao takva.

U svojoj ženi Zeldi, Scott je pronašao savršenog druga za piće. Džin mu je možda bio omiljeni, ne toliko zbog ukusa, koliko zato što je Scott vjerovao da ovo piće neće ostaviti traga na njegovom dahu da je konzumirao alkohol. Što je šašavo.

I on i Zelda postali bi pomalo teatralni nakon previše gutljaja, i svi su znali kada su njih dvoje pijani.

Nije se ograničavao samo na džin. U jednoj radosnoj izjavi, Scott Fitzgerald je rekao da je „previše svega loše, ali previše šampanjca je sasvim u redu“.